intervju
Dragoceni svedok
Dr Predrag Dragoš Živanović
Ljiljana Ljiljak
|
|
Kada je počelo da se drugačije razmišlja o gradu?
- Bio sam u Portugaliji, u Lisabonu, Madridu, pa u Pragu. Stari deo Praga je zaista stari, tu su stari zanati, ostala je kaldrma, kandelabri. Ti zanati žive, ljudi rade, prodaju. Mi smo stali sa Tešnjarom. Sećam se da smo 1950-te godine, bio sam i ja u toj grupi, dr Mića Jevtić, Pulikin brat, još nekoliko Valjevaca… tražili da se Tešnjar zaštiti, konzervira, dok je još bila kaldrma, dok su bili doksati, izlozi prepuni roba, ali nije tada bilo sluha za to. I bio sam posebno zadovoljan kad je kasnije to zaštićeno. Ali opet je napravljena greška. Sad tamo imate butike sa engleskim nazivima, stranom robom. Ipak je Tešnjar očuvan, doći će neko bolje vreme.
Kako to da je Valjevo ipak sačuvalo kakav-takav kontinuitet u razvoju?
- U Užicu, u centru, čitav jedan kvart je srušen. Valjevo je imalo tu sreću da se širi niz Kolubaru, tu su bili njive, bašte. Tu je počela visoka gradnja, ali nisu građeni prateći objekti, da se stvara drugi centar grada. To su naselja za stanovanje. Na Petom puku, valjevskom Dedinju, podignute su vile, to je zaista lepo. Kad sam se vratio iz Maroka bio sam u komisiji za lepše i zdravije Valjevo, negde od 1980. do 1986. godine. Bio je veoma mešovit sastav. Ukazivali smo tada na propuste i uvek je na meti bila Kožara zbog smrada, prljavštine. Jedan od retkih uspeha entuzijasta bilo je očuvanje reke Gradac. Iz tog vremena, ono što mi se posebno sviđa, to je regulisanje korita Kolubare kroz grad. Shodno onom sloganu „Svi na reku”. Imamo pet reka od kojih Kolubara protiče kroz centar, sad je to uređeno, kej je urađen, imamo silazak, travnjake. Trebalo bi više kaskada kao ispod letnje pozornice. To je dragocena aerizacija, pročišćava vodu, reka lepše izgleda.
Upozoravali ste da nam nestaju izvorišta, česme…
- Svako dvorište u Valjevu je imalo pumpu. Kod mene je u dvorištu bila pumpa sa deset metara dubine. Voda je bila ispravna i pored septičkih jama. Kamo sreće da su ostale te pumpe makar za tehničku vodu, da zalivamo bašte. Sećam se iz zemljopisa, udžbenika za osnovne škole pre Drugog rata, lekcije Valjevo. Valjevo je - kaže se u tekstu - divan gradić, varošica na zapadu Srbije, centar šljivarskog kraja, ima prave ulice, pod pravim uglom se seku, kućice su, kaže, bele, okrečene, niske, sa velikim cvetnim dvorištima. Kao jedan veliki park. Znam da to nije moglo da se zadrži. Valjevo je tada imalo pet-šest hiljada stanovnika, danas ima oko 70 hiljada.
Iz takvog Valjeva, odlazite u sasvim drugi ambijent, radite više od dve decenije u Maroku. Malo ljudi zna da ste bili jedno vreme pomoćnik ministra za zdravlje te zemlje.
- Otišao sam u Maroko preko programa Tehničke pomoći, poslat od naše Vlade 1960. godine. Dobio sam prvo mesto negde dole na rubu Sahare i tu sam, bogami, ostao jedno godinu dana. Onda sam zamolio Ministarstvo da me premeste jer sam tamo ipak bio sam, to je od Marakeša nekih 400 km. Mada sam radio sa entuzijazmom bilo je interesantnih i momenata i zadovoljstava na profesionalnom planu. Bivam premešten za Rabat. Tu dobijem, posle izvesnog vremena, mesto šefa jednog doma zdravlja. Tu sam bio godinu-dve, ali sam istovremeno radio na pitanjima zaštite zdravlja školske dece i studenata. To mi je bila obaveza, kao i otvaranje omladinskih kampova sa organizovanom zdravstvenom službom. Tu sam bio pomoćnik direktora, bio je Francuz. Kada je odlazio on me predloži za to svoje mesto a to je u rangu savetnika, pomoćnika ministra. Imao sam pravo potpisa u ime ministra. Nije to bilo ništa čudno.
Kako je bilo čoveku, poreklom iz Stanine Reke, sa Jadra, iz Dušanove, jednom Valjevcu da bude u svetu koji je kulturološki, istorijski za nas stran, kao deo muslimanske kulture...
- Bez obzira na sve, Jugoslavija je imala fantastičan ugled u tom svetu. Znali su i oni gladni i bosi za Jugoslaviju. To je krenulo od 1961, sa nesvrstanima, neangažovanima.… Znate, da ne vređam druge nacije, drugačiji je naš odnos bio prema tim ljudima. Otvoreni smo. Zagrliš bolesnika, potapšeš ga po ramenu, oseti on to, oseti narod ko mu je prijatelj. Ništa nama nije bilo da odemo kod nekog Marokanca na večeru, jedemo, pričamo, pevamo, dok je drugima, posebno Francuzima, to bilo problem zbog kolonijalizma. Tu su bile neke razmirice, ali smo mi prvi probili led, pa su počeli da dolaze i Rumuni, Bugari, Česi, tako da je bilo više nacija iz istočnih zemalja.
